Mačke mjauču gotovo isključivo za ljude – odrasle mačke u divljini ili između sebe skoro nikad to ne rade. To je ponašanje koje su razvile tokom domestikacije.
Kratka hronologija:
- Pre 10.000–12.000 godina – Divlje mačke (Felis silvestris lybica) na Bliskom istoku počinju da žive blizu ljudskih naselja zbog glodara koji su dosli tu zbog žita. One još uvek ne mjaucu – komuniciraju režanjem, siktanjem, predu i telesnim jezikom.
- Pre 4.000–5.000 godina (Staro Egipatsko doba) Mačke postaju potpuno domestikovane. Egipćani ih obožavaju (boginja Bastet), a mačke počinju da žive unutar kuća. Tu se verovatno javljaju prvi “proto-mjaukovi” – mačići prirodno mjaucu na majku, a ljudi nesvesno nagrađuju to ponašanje (hrana, pažnja).
- Srednji vek i novi vek Mačke se šire Evropom i Azijom. Ljudi selektivno (nenamerno) favorizuju mačke koje su glasnije i “razgovorljivije” jer bolje komuniciraju svoje potrebe. To je klasičan primer domestikacione neotenie – zadržavanje juvenilnih osobina u odrasloj dobi (mjauk je zapravo “bebi govor” mačića).
- 19–20. vek Početak modernih rasa. Neke rase su veštački selektovane da budu ekstremno glasne:
- Sijamske i orijentalne mačke – poznate po glasnom, prodornom “razgovoru”
- Bengalke, savane – zadržale više divljih glasova ali i mjauk
- Mej kun i obične domaće mačke – obično tiše
- Danas Naučne studije (npr. dr. Susanne Schötz, Univerzitet Lund, Švedska) pokazuju da mačke imaju različite “dijalekte” mjauka u zavisnosti od zemlje i čak individualnog vlasnika – prilagođavaju ton, visinu i melodiju da bi manipulisale ljudima (najčešće za hranu, pažnju ili otvaranje vrata).
Zanimljive činjenice:
- Odrasle divlje mačke i ferálne mačke koje nisu socijalizovane sa ljudima skoro nikad ne mjaucu.
- Lavovi, tigrovi, leopardi – nikad ne mjaucu (imaju drugačiju građu hijoidne kosti).
- Mačići mjaucu na majku do otprilike 8–12 nedelja, posle toga samo na ljude ako su naučili da to “radi”.
Dakle, mjauk nije “prirodni” mačji jezik – to je evoluirani parasocialni alat koji su mačke razvile specijalno za nas, a mi smo nesvesno “trenirali” generacije mačaka da budu sve bolje u tome.
Naučne studije u prolosti:
- Frekvencija mjauka Većina mačjih mjaukova (posebno onih kojima traže nešto) je između 220 i 520 Hz – to je gotovo identičan frekvencijski opseg kao plač ljudske bebe (obično 300–600 Hz). Naš mozak je evoluirano podešen da na taj opseg reaguje trenutno i emocionalno – to je biološki alarmni sistem „beba u opasnosti/nevolji“.
- Studija sa Univerziteta u Sussexu (2013) i kasnije potvrde Kada su pustili ljudima snimke mačjeg mjauka i plača bebe:
- Aktiviraju se iste oblasti u mozgu (prednji cingulatni korteks i amigdala – centri za emocionalnu obradu i negu).
- Ljudi (čak i oni koji ne vole mačke!) ocenjuju „molbeni“ mjauk kao podjednako hitan i dirljiv kao plač deteta.
- Što je mjauk viši i „tužniji“, to je jača reakcija – mačke su to vrlo brzo „naučile“.
- Studija Karen McComb (2009) Pokazala je da ljudi mnogo bolje prepoznaju i reaguju na mjauk svoje sopstvene mačke nego na mjauk tuđe mačke – isto kao što majke bolje prepoznaju plač svog deteta. To znači da mačke aktivno prilagođavaju ton i melodiju mjauka baš za svog konkretnog čoveka.
- Zanimljiv detalj Sijamske mačke i orijentalne rase imaju posebno „prodoran“ mjauk koji je često još bliži frekvenciji plača bebe – zato ljudi često kažu da „zvuče kao da plaču“. To nije slučajno; ljudi su vekovima nesvesno favorizovali mačke čiji glas najjače „pogađa“ taj neuronski trigger.
